O nama
Ljetopis
Aktuelnosti, dogadjaji...
Kalendar
Parohije
Bogosluzenje
Bilten Hrama
Foto Album

Akatist
Duhovnik
Besjeda
Srpska Imena
Prolog

Adresar
Knjga utisaka
Kontakt

Programi

 

 

   A
    
   

ȣ Ŋ


МИТРОПОЛИТ ПЕТАР ДАБРОБОСАНСКИ

Велики архипастир и нови свештеномученик Српске православне цркве.
Петар (у свету Јован) је син Маре и војводе Богдана Зимоњића, свештеника и јунака херцеговачког.
Јован, најмлађи син војводе Богдана, рођен је 24. јуна 1866. године у Грахову, где му се отац једно време био присилно иселио. Прво образовање је стекао у кући свога оца. Богословију у Рељеву завршио је 1887. године. Школовање је наставио на Православном богословском факултету у Черновицу (данас Украјина). Дипломирао је 1892. године са одличним успехом, а потом је једну годину провео на Бечком универзитету. Потом постављен за професора у Богословском училишту у Рељеву, где је остао до краја школске 1900/1. године.
Монашки постриг је примио као професор у манастиру Житомислићу 6. септембра 1895. године. Бреме монашког живота примио је с радошћу и носио га часно и непорочно. За синђела је именован 1898. а следеће 1899. године митрополит Дабробосански Николај (Мандић) произвео га је за протосинђела. За архимандрита је именован 1903. године. Био је привремени управитељ Богословског училишта у Рељеву, као и конзисторијалн саветник Дабробосанске митрополије.
На том месту затекао га је избор за митрополита Захумско-Херцеговачког,a на истом је устоличен на Духовски уторак, 27. маја 1903.године у Саборној цркви у Мостару. На епархију је митрополит дошао у изузетно тешком времену, које су додатно оптеретили историјски догађаји (Анексија Босне и Херцеговине, Балкански ратови, Први светски рат ...).
Митрополит Петар је радио на уздизању црквеног живота, подизању цркава и отварању нових српских школа.
Митрополит Петар је имао куражи да у мостарској Саборној цркви одржи беседу и да у присуству аустроугарског генерала и политичких власти критикује државне власти, протестујући против прогона Срба.
Свети архијерејски сабор уједињене Српске православне цркве изабрао је Божјег човека Петра за митрополита дабробосанског са седиштем у Сарајеву 1920. године, а и даље је администрирао Захумско-Херцеговачком епархијом до избора њеног новог епископа. Његов главни рад као јерарха и даље је био првенствено сведочење Јеванђеља Христовог, проповедање мира па је постао омиљен. и стекао је углед и поштовање и код Хрвата и код муслимана.
За његово време у митрополији Дабробосанској подигнути су и освећени многи храмови, израђивани су нови иконостаси, Обраћа се пажња на богослужења, литије, на црквене утвари, одјејање. Служи се у болницама и затворима. У црквама се негује проповед и хорско певање.
обраћена је пажња на школе и на катихизације. У крилу Цркве покренуте су добротворне акције.
Зграда Богословије у Рељеву, са земљиштем, враћена је у власништво Српске православне цркве. на религиозно-моралном пољу плодотворно делује Братство Светог Саве. Поред издавања истоименог листа Братство Светог Саве има и књижарско одељење преко кога у народу шири бесплатно, или уз врло популарне цене, књиге и часописе верско-моралног и националног садржаја. Братство организује и религиозна предавања, а преко свога фонда притиче у помоћ ближњима који се налазе у невољи.
Напад Немачке на Југославију 1941. године затекао је митрополита Петра у Сарајеву. После немачког бомбардовања Сарајева, на Велику Среду 1941, г, митрополит се привремено склонио у манастир Свете Тројице код Пљеваља. На Ускрс је служио у манастиру Свете Тројице, а другог дана Ускрса 21. априла 1941. године вратио се у Сарајево. Желео је да буде са својим народом без обзира што су усташе по Сарајеву хапсиле, мучиле и убијале Србе.
Када је епископ бањалучки Платон убијен, митрополита су саветовали да напусти Сарајево док се ситуација не среди. Митрополит Петар је то одбио, одговоривши као прави пастир: ... ја сам народни пастир па ме веже дужност, где сам делио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и делим, и према томе мора се са народом судбина делити и остати на своме месту.
Крајем априла 1941. године дошли су у митрополију немачки официри гестаповци да изврше претрес. Понашали су се дрско према седом митрополиту, а један официр у цивилу му је лично претио смрћу.
Почетком маја 1941. године усташки повереник за Босну, римокатолички жупник сарајевски, Божидар Брале, затражио је од митрополита Петра телефоном да он истог дана нареди својим свештеницима и црквеним општинама да више не пишу ћирилицом и да печате замене латиницом. Ако у одређеном року ово не изврше, биће позвани на одговорност. Митрополит је одбио да исто учини.
Пошто је одбио да држи благодарење за Павелића и да у званичној преписци употребљава латиницу, митрополит Петар је очекивао сваког тренутка да га ухапсе. Оближњем парохијском свештенству је дао одређена упутства у том тешком времену и саветовао им да остану са својим народом. Свештеници су га послушали и доживели хапшења, прогоне и убијања. Неки су и преживели.
Поподне 12. маја 1941. године дошли су усташки полицијски агенти у Митрополију и одвели митрополита у равнатељство, не дозволивши да га неко прати.
Причало је да се са митрополитом грубо поступало и да му је рука ишчашена. У Загреб је доведен 17. маја 1941. године и смештен у затвор загребачке полиције, Затим су га одвели у Керестинац код Самобора. Ту је обријан, скинута му је мантија и тешко је малтретиран и мучен, како су посведочили очевици. У Керестинцу је био до 15. јуна, када је логор расформиран, а митрополита су са групом затвореника истог дана одвели у загребачку полицију. Из Загреба је ноћу спроведен у злогласни усташки логор Госпић. Тамо су га мучили и малтретирали: по киши и пљуску изводили су га у двориште логора, тукли кундацима и терали да држи придике како је придиковао Србима у Сарајеву.
Како се 1942. године пронео глас да је митрополит Петар оболео и да се налази у болници у Стењевцу у Загребу, то се митрополит Јосиф 2. јуна 1942. обратио званичним актом председнику српске владе под окупацијом Милану Недићу, тражећи од њега да преко окупаторских власти предузме потребне мере како би се дознало шта о судбини Његовог високопреосвештенства митрополита дабробосанског г. Петра, али је добио одговор од немачких власти у којем стоји: да се бивши Митрополит Сарајевски Петар не налази у Стењевцу.
После рата, окривљени за хапшење митрополита Петра римокатолички сарајевски жупник Божидар Брале изведен је пред суд. На процесу је негирао да било шта о томе зна.
Данас има више верзија о крају живота митрополита Петра Зимоњића. По једној од верзија, која се заснива на сведочанству Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза, митрополит Петар је убијен у логору Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле.
...
Свети архијерејски сабор СПЦ је 1998. године митрополита Петра Зимоњића прогласио за свештеномученика. У Захумско-Херцеговачкој епархији у Донићима код Гацка као и у Војковићима у епархији Дабробосанској у изградњи су храмови посвећени свештеномученику Петру.


ПРЕЗВИТЕР МОМЧИЛО ГРГУРЕВИЋ

Рођен је 1906. година у Фочи (Србињу). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 29. новембра 1945. године.
Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. Међутим, у новембарској ноћи 1945. године, када је рат већ завршен трочлана потера га је ухватила. Постоје две верзије његовог мучеништва: да му је живом претестерисан врат и да му је муслиман из потере одсекао главу. Главу овог светог су однели као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година његов син Василије пренео је Момчилове земне остатке и сахранио их поред Цркве у Челебићима.
Тропар. глас 4.
Живот ти је био молитва свештеномучениче Христов.
Ширио си Христову љубав и мир молитвом и делом,
молећи се за оне који су те мрзели и гонили.
Стално си се и усрдно молио за добро православног народа свог
и учио га да увек иде Твојим Путем. На крају си принео и себе
за свог Христа због чега си удостојен смрти Његовог Крститеља.
И када су кренули да те обезглаве, свештеномучениче Момчило,
молио си се и за своје непријетеље попут твога заштитника а
првомученика Христовог: Господе, не узми им ово за грех.


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА МИЛАДИНА ПАРОХА БИЉЕШЕВСКОГ

Рођен је 15. новембра 1913. године у Пљевљима. Богословију у Сарајеву завршио је 1935. године и већ сљедеће године постављен је за званичника Црквеног суда у Сарајеву.
У чин презвитера рукоположен је 17. октобра 1937. године и постављен је за пароха брезичанског, одакле је прешао на парохију биљешевску, на којој га је и рат затекао. Мученички је пострадао 27. априла 1941. године од стране римокатоличког распопа Еугена Гујића, бившег фратра из Бусоваче. Сахрањен је поред храма Рођења светог Јована Крститеља у Биљешеву. Опијело је извршио тадашњи парох зенички прота Урош Јовановић. Током свих ових година вјерници су са љубављу долазили на његов гроб присјећајући се свог честитог свештеника, који пострада ревносно служећи Богу, Цркви и свом народу.

Свети Архијерејски сабор СПЦ-е на свом редовно засједању у мјесецу мају 2004. године, уврсти у ред светих свештеномученика овога дивнога свједока Истине Христове за коју и мученички пострада.
...


Свети свештеномученик Милан рмањски

Свети свештеномученик Милан рмањски
Рођен је 1874. године. Завршио је шест разреда Гимназије и богословију у Рељеву 1899. године. Рукоположен је за ђакона 05., а за свестеника 08. септембра 1899. године. Био је свештеник у селу Паланчишту код Приједора, а затим у Хашанима код Босанске Крупе и у Рмањ Манастиру (Мартин Брод) у долини ријеке Уне. Писао је о нашим старинама у часопису Босанска вила и у другим часописима. Као и остали православни свештеници из Босне, интерниран је 1914. године у Арад,гдје је провео цвијело вријеме у Аустро-угарским казаматима.
Јула мјесеца, 1941. године, устасе су га ухапсили и затворили у Кулен Вакуфу, одакле су га 29. јула одвели у Лички Бушевић, страховито мучили, преклали и у тамошњу јаму бацили.
На редовном засједању Светог архијерејског сабора СПЦ, 20/07. маја 2003. године, на предлог Епископа Хризостома бихаћко-петровачког, убројан је у сабор светих свештеномученика Цркве Божије. Спомен светог свештеномученика Милана врши се 13. јула/30. јуна.


Свети свештеномученик Родољуб куленвакуфски

Свети свештеномученик Родољуб куленвакуфски
Рођен је 16. марта 1907. године у Рогатици. Богословију је завршио у Сарајеву 1930. године. Рукоположен је у чин ђакона 15., а за свештеника 16. марта 1931. године. Убијен је од устаса, јуна 1941. године са женом и дјецом, за вријеме покоља Срба у Кулен Вакуфу. Прије него што су га убили, пред његовим очима су му заклали жену и дјецу.
На редовном засједању Светог архијерејског сабора СПЦ, 20/07. маја 2003. године, на предлог Епископа Хризостома бихаћко-петровацког, убројан је у сабор светих свештеномученика Цркве Божије.
Спомен светог свештеномученика Родољуба врши се 07. августа/25. јула.


Свети свештеномученик Вукосав куленвакуфски

Свети свештеномученик Вукосав куленвакуфски
Рођен је 1865. године у селу Суваја код Босанског Петровца. Завршио је богословију у Рељеву. Рукоположен је за свештеника 29. јуна 1892. године.
Крајем јуна 1941. године ухапшен је од усташа заједно са своја два сина, ћерком, снахом и двоје унучади. Синови и ћерка су му убијени у селу Бушевић у Лици, 29. јула 1941. године и бачени у једну јаму. Стари свештеник Вукосав био је скоро слијеп па су га усташе натјерали да слуша како му кољу дјецу. Дали су му нож да коље ћерку, али је он одбио то да учини. Дјецу су му поклали и бацили у јаму,а њега су слијепог оставили да се још више мучи.
Кад смо ми заузели Кулен Вакуф, нашли смо у том затвору само старог Милановића (Вукосава), који је урликао и био скоро луд каже у свом писму једна свештеничка ћерка која га је видјела. Послије је пребачен у Лику, гдје је и умро.
На редовном засиједању Светог архијерејског сабора СПЦ, 20/07. маја 2003. године, на предлог Епископа Хризостома бихаћко-петровачког, убројан је у сабор светих свештеномученика Цркве Божије.
Његов спомен је заједно са светим свештеномучеником Родољубом куленвакуфским, 07. августа/25. јула.


Свети свештеномученик Дамјан Граховски

Свети свештеномученик Дамјан граховски
Рођен је 19. фебруара 1912. године у Плавну, срез Книн. Богословију је завршио на Цетињу 1932. године. Рукоположен је за ђакона 17., а за свештеника 18. марта 1934. године у Шибенику. Службовао је у Жегару, а потом у Босанском Грахову, гдје га је и рат затекао.
Крајем мјесеца маја 1941. године, повукла се италијанска војска из Бос. Грахова и околине, а замјенила је усташка јединица. Усташе су одмах, 14. јуна 1941. године, почели хапсити виђеније грађане из мјеста и околине. Међу њима су ухапсили и свештеника Дамјана. Близу двадесет дана провео је у затвору Среског суда у Босанском Грахову, а послије тога је одведен у Книн, а потом у Госпић, гдје се налазио у затвору као логораш под бр. 577. Из логора је одведен у Јадовно и тамо убијен, односно жив одеран од усташа и бачен у провалију.
На редовном засиједању Светог архијерејског сабора СПЦ, 20/07. маја 2003. године, на предлог Епископа Хризостома бихаћко-петровачког, убројан је у сабор светих свештеномученика Цркве Божије.
Спомен светог свештеномученика Дамјана врши се 18/31. маја.


Свети свештеномученик Симо гламочки

Свети свештеномученик Симо гламочки
Рођен је 09. марта 1871. године у Горњем Рибнику, срез Кључки. Богословију је завршио у Рељеву 1893. године. Био је учитељ у Кључу од 01. септембра 1894. до 1895. године, а затим у Доњем Вакуфу до 30. јуна 1896. године.
23. фебруара 1897. године, рукоположен је за свештеника и постављен за пароха у Смољани, гдје је остао до 23. марта 1900. године, када је постављен за пароха у Камену, а касније је прешао на парохију у Гламоч, гдје га је и затекла мученичка смрт.
Илињдански покољи захватили су и гламочки срез. Овај покољ су извршиле усташе из Ливна, који су уочи светога Илије, 1941. године, дошли у Гламоч. У том великом покољу мученички је пострадао и свештеномученик Симо, којега су усташе исјекли у центру варошице Гламоч.
На редовном засједању Светог архијерејског сабора СПЦ, 20/07. маја 2003. године, на предлог Епископа бихаћко-петровачког, убројан је у сабор светих свештеномученика Цркве Божије.
Спомен светог свештеномученика Симе гламочког врши се 21. јула/ 03. августа.


Свети свештеномученик Мирко гламочки

Свети свештеномученик Мирко гламочки
Рођен је 14. априла 1885. године у Отишићу, срез Сињ. Богословију је завршио у Задру 1908. године. Рукоположен је за ђакона 18., а за свештеника 20. јула 1909. године и постављен на парохију у Дрнишу, одакле је прешао у Метковић, па у Тепљух и најзад у Гламоч, гдје га је и рат затекао.
Усташе из Ливна дошли су у Гламоч 30. јула 1941. године и похапсили све угледније Србе из Гламоча. Међу њима био је и свештеник Мирко са његовим сином јединцем. Похапшени Срби везани су жицом, утоварени у камионе и одвежени у Корићну, планину преко које пролази пут од Ливна за Гламоч, гдје су сви побијени. Лешеви побијених бачени су у дубоке провалије које се налазе на том путу.
На редовном засиједању Светог архијерејског сабора СПЦ, 20/07. маја 2003. године, на предлог Епископа бихаћко-петровачког, убројан је у сабор светих свештеномученика Цркве Божије.
Спомен светога свештеномученика Мирка гламочког и његовог сина мученика, врши се 21. јула/03. августа, заједно са светим свештеномучеником Симом гламочким.


Св. свештеномуч. дрварски Милан (Бањац) и Милан (Голубовић)

Свети свештеномученици дрварски Милан (Бањац) и Милан (Голубовић)
Милан Бањац рођен је 11. фебруара 1886. године у Дрвару. Богословско учитељску школу завршио је у Призрену. Рукоположен је за свештеника 1910. године у Бања Луци и постављен за капелана своме оцу Обраду, свештенику дрварском. Једно вријеме провео је на парохијама у Раткову и Великом Цвјетнићу, одакле је интерниран 1914. године у Арад.
Послије ослобођења, 1918. године, постављен је за пароха у Дрвару, гдје га је и рат затекао.
Свештеник Милан Бањац био је истински народни свештеник. Одликован је орденом Св. Саве V степена. У Дрвару су усташе, 14. јуна 1941. године, ухапсили 30 истакнутих грађана, међу којима и свештеника Бањца. Цијела ова група одведена је у Босански Петровац и затворена у затвор бившег Среског начелства. 16. јуна одведени су сви на Рисову Греду код једне пећине, која се налази изнад села Рисовца, општина крњеушка, на граници срезова босанско-петровачког и босанско-крупског. Крај пећине су сви побијени и бачени у понор, изузев неких који су се бјекством спасли. Преживјели причају да су свештеника Бањца страховито мучили. Одрезали су му руке, уши и нос, прије него што су га убили. Заповједник одреда који је ухватио свештеника Бањца, звао се Шњарић, бивши југословенски потпоручник, родом из Загреба, а његов замјеник, злогласни Капетановић, усташки поручник, био је родом из Херцеговине. Мучење свештеника Бањца прекратио је сљедећи случај: када су му сијекли нос и уши, потурајући му у уста исте органе уз псовку: Лижи, попе, твоју пасју крв!, младић Бобо Крецо је узвикнуо: Доле усташе!, Доле Анте Павелић!, Живјела слобода!, а тај мах митраљески рафал је размрскао младићево чело и покосио све недужне мученике, и међу њима свештеника Милана Бањца.
Тада је убијен и бачен у јаму и бивши чађевички свештеник Милан Голубовић, који је вршио дужност васпитача у шегртском дому у Дрвару.
На редовном засиједању Светог архијерејског сабора СПЦ, 20/07. маја 2003. године, на предлог Епископа бихаћко-петровачког, убројан је у сабор светих свештеномученика Цркве Божије. Њихов спомен врши се 26. маја/08. јуна.


Св. свештеномуч. Сава Горњокарловачки

Епископ горњокарловачки Сава Трлајић (крштено име Светозар) је рођен 6. јула 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете. Основну школу је завршио у Молу, а велику класичну гимназију и богословију у Сремским Карловцима. Правни факултет је завршио у Београду. Ђаконски и свештенички чин је примио у јануару 1909. године, а до 1927. године обављао је дужност парохијског свештеника у Башаиду. Почетком 1927. године изабран је за референта, а нешто касније и за секретара Светог Архијерејског Синода СПЦ .
Монашки чин је примио 1929. године као удов свештеник, у манастиру Крушедолу, где је као настојатељ остао до избора за викарног епископа сремског (1934.г). Као викарни епископ сремски вршио је одређене дужности у Архиепископији београдско-карловачкој. Изабран за епископа горњокарловачког са седиштем у Плашком где је устоличен 4.септембра 1938. године.
Епископ Сава је био велики ревнитељ на њиви Господњој. Између осталог, имао је велику улогу у рушењу Конкордата између два светска рата.
Други светски рат га је затекао у његовој резиденцији у Плашком. Усташе су епископа Саву одмах по преузимању власти прогласили за таоца "нове католичке државе Хрватске". Иста судбина је задесила и многобројне свештенике. Дана 8. јуна у владичански двор је са групом усташа дошао усташки логорник и велики злочинац Јосип Томљеновић. Он је наредио епископу Сави да одмах напусти Плашки и оде за Србију. Епископ Сава је одбио да то учини.
Епископ Сава је ухапшен 17. јуна 1941. године. Са њим су ухапшени виђенији Срби из Плашког и три свештеника. Усташе су све затворенике, а посебно епископа Саву, свакодневно мучили и злостављали.
Дана 19. јула 1941. године усташе су повезали све затворенике и одвели их на железничку станицу у Плашком како би их возом отпремили у Госпић. Епископ Сава и група Плашчанских Новомученика су у Госпићу одведени у затвор, где су страховито мучени и понижавани.
Постоји податак да је епископ Сава 8. августа 1941. године виђен у дворишту казненог завода у Госпићу. Био је везан и постављен на кишу. Епископ Сава је ту и претходне тортуре стоички и мирно поднео.
Половином августа 1941. године из затвора у Госпићу изведено је око две хиљаде Срба, везаних жицом, и одведени су путем према Велебиту. У тој групи је био и епископ Сава Трлајић. Претпоставља се да је епископ Сава убијен на Велебиту јер је, према сведочењу неких италијанских новинара на Велебиту у августу 1941. године убијено око 8000 Срба. Других података о мученичкој кончини епископа горњокарловачког Саве Трлајића нема.


 

 


: